Moj profil Postavke Utisci Razgovori Omiljeno Odjavi se

Forumi /

Ljubav, porodica, deca, psihologija /

Psihologija /

Piši , pesme , lekcije

Поједноставити живот јер то кривим највише. У име твоје уздигнути се навише.
2018 11 04
>:(
2018 11 04
Може ли се рећи оно што се не чује? Може ли се разумети непознато? Може ли све стати у срце, главу и тело? Може ли се престати да би отпочео ? Може ли да се кренути другим путем? И који би то пут био и када бих требала да отпочнем? А где и зашто, како? Имам још питања јер са друге стране знам да : Претерам са слатким, прескочим вежбу, спустим главу, на трен се изнервирам или још горе помислим нешто погрешно. Потребан ми је као некада стражар на уму. Стална добра помисао, мноштво “не” и пробрано “да”. Али тада не би било овог текста. Али тада би било можда бољег. Не знам јер нисам заслужила да знам. Задовољна са постигнутим али увек можеш још негде у нечему бити бољи.
2019 01 12
Devojke, divno!!!! <3 @Emushka , sve znam, pričale smo .. :'( :'( :'( Kod mene još uvek ista tuga... a evo godina skoro prođe.. Nema dana da ne zaplačem kad god pogledam na njegova omiljena mesta. Tuga me ubi . I onda ode i moj sijamac .. Da se juri s drugarom haskijem po plavetnilu rajskom u kome samo ljubimci , tako nedužni i toliko privrženi mogu da budu. Raspala sam se na molekule bola. Jedva sam disala od silne tuge. I grlim sve ove moje macane ( naše, udomljene ) i ove pse i želim ih sačuvati od bilo kakve boli. A teško je .. :( Jako! :( Drago mi je što je sad jedna mrvica u tvom životu i što traži utočište tvog divnog srca. <3 I nod nas je jedan lepotan, nalik mom dragom usnulom najvoljenijem , ali ni nalik po karakteru. Ali uvlači se i on pod kožu, gura njuškicu u krilo, traži ljubav i ja mu dajem. Svaka ljubav je posebna . Svakom od njih damo srce . A ono se ne deli. Umnožava se i boli još jače. Još uvek nisam spremna da podelim sve što sam pisala o njima. Još ližem te rane , znam da bol nije so života , ali svet je postao sivlje mesto. Učim se polako da crtam osmeh , da u svakom toplom oku napuštene mace i kuce koju na ulici pomazim ulovim to sunce koje mi nedostaje kao kiseonik. Neću pisati o njima. Biće vremena .. *** Udahni moje snove. Raspleti vetar iz moje kose . Zagledaj se u moju dušu i pronađi sebe. Hodaj po mom tragu , pokušavajući da vratiš kazaljke sata odlutalog vremena. Još uvek sam ista. Stojim na vratima i mašem pticama koje slute oluju u svemiru našeg tajanja. Još uvek sam ista.
2019 01 14
@Tanjica184, sad iščitah i Vaše stihove. Sjajno ! Divno je videti da ovde ima tako emotivnih duša...
2019 01 15
> Maculi: > Devojke, divno!!!! <3 > @Emushka , sve znam, pričale smo .. :'( :'( :'( > Kod mene još uvek ista tuga... a evo godina skoro prođe.. Nema dana da ne zaplačem kad god pogledam na njegova omiljena mesta. Tuga me ubi . > I onda ode i moj sijamac .. Da se juri s drugarom haskijem po plavetnilu rajskom u kome samo ljubimci , tako nedužni i toliko privrženi mogu da budu. Raspala sam se na molekule bola. Jedva sam disala od silne tuge. > I grlim sve ove moje macane ( naše, udomljene ) i ove pse i želim ih sačuvati od bilo kakve boli. > A teško je .. :( Jako! :( > Drago mi je što je sad jedna mrvica u tvom životu i što traži utočište tvog divnog srca. <3 I nod nas je jedan lepotan, nalik mom dragom usnulom najvoljenijem , ali ni nalik po karakteru. Ali uvlači se i on pod kožu, gura njuškicu u krilo, traži ljubav i ja mu dajem. > Svaka ljubav je posebna . Svakom od njih damo srce . A ono se ne deli. Umnožava se i boli još jače. > Još uvek nisam spremna da podelim sve što sam pisala o njima. Još ližem te rane , znam da bol nije so života , ali svet je postao sivlje mesto. > Učim se polako da crtam osmeh , da u svakom toplom oku napuštene mace i kuce koju na ulici pomazim ulovim to sunce koje mi nedostaje kao kiseonik. > Neću pisati o njima. Biće vremena .. > *** Udahni moje snove. > Raspleti vetar iz moje kose . > Zagledaj se u moju dušu > i pronađi sebe. > Hodaj po mom tragu , > pokušavajući da vratiš > kazaljke sata > odlutalog vremena. > Još uvek sam ista. > Stojim na vratima > i mašem pticama > koje slute oluju > u svemiru našeg tajanja. > Još uvek sam ista. Naša topla duša Maculi <3 , znala sam da ćeš pronaći put do ove teme.. .
2019 01 15
@Maculi Reči su ti melem... rane su mi otvorene i bole... mnogo boli... I čovek se saživi sa tim bolom, ali otvara srce i ponovo voli! Ne mogu ni ja da se "otvorim" i skroz ogolim. Čvrsto stiskam u naručju i bol i tugu i suze... Da mi ne izmaknu, da ne ispustim, da slučajno nešto NE ZABORAVIM. Pre neki dan sam se igrala sa Nukkom pored Hatijevog boksa (u kojem je proveo najviše pet dana od svojih 9 godina života i to kada sam pokušavala da ga, tobož, kaznim)... ČULA SAM NJEGOV TIHI GLAS, NEŽAN I RAZBORIT kako me doziva da mu otvorim kapiju. Zatvorila sam oči i videla sliku njega sa prekrštenim šapama (gospodin moj), leži i tiho mi se izvinjiva - "NEĆE VIŠE...." Puklo je sve... raspala se moja duša na zilion atoma... Treći dan od tada... ne mogu još da se sastavim. Ni stavrnost nije bila stvarnija od tog trenutka :-(
2019 01 15
Jeste, pročitila sam :( I pišem i govorim (nešto manje) o tome. Boli i moje ukućane. A šta da ti kažem, za nepuna tri meseca će godina od kada ga nema... a ja još uvek spavam sa njegovom lopticom pod jastukom...uveče je stisnem jako i pokušavam da nadjem njegov miris na njoj. A nema ga više, moje suze su odnele njegove mirise... tražim ih svugde. Jedna njegova granulica stoji na komodi kao kip koga je nemoguće pomeriti. Uvek je tu... Nukka je ne dira...Oseća i ta mala opasnica sa vragom u očima...
2019 01 16
Како си ? Да ти кажем како сам заиста неће помоћи јер не верујеш. Увек мало фали за потпуно поверење. Мало твог разумевања мења све ал га ти не дајеш. Мало твоје љубави ,истрајности и ми би сада ... ми би сада нешто више имали. Ови проблеми се не би догодили. Осећам то јако, исувише верујем да не разумеш и не желиш. А можеш померити мој свет. Нећу да мислим како нећеш јер ме то заувек плаши. Боли ме што то нико не зна. Боли што сви мисле да сам заиста заслужила баш ово ништа више. А други добро знају да јесам али због тебе више нису сигурни. Нови људи су ме испунили. Једног сам бирала а други као да су мене одабрали. Не нису као ти али са тобом туга је већа иако је срамота мања. Срамота због очаја од твог изненадног одласка. Не нећу преболети већ пођубрити своју башту и развијати се даље у истом гасу само са неким другим, на једном другом путу. Зато, ако ми ниси спреман дати цело срце , не питај како сам. Не питајте никада никога како је јер се то више не пита. Ко је добро зна да је такав јер је тугу победио а ко је добро без труда луд је. Слагаћу те да сам добро и ти ћеш то знати а да те неће заболети и да ми нећеш утеху дати. Зато ме не питај како сам јер то питају лицемери, подругљивци. Једном , кад пођубрим ту башту а почињем сад! Једном кад пођубрим ту башту нећу се ни хвалити већ скромно рећи : добро сам. Никад једино нећу знати да ли је то питање радознало или са жељом да све добро је заиста.
2019 10 10
Prethodni 1 2 3