Znaci ima nas dosta ovde na sajtu.... Moj problem je poceo pre oko 5 god. Nema nekog posebnog razloga zasto je to krenulo bas u tom trenutku.. Inace moje promene raspolozenja su posledica smanjene funkcije stitne zlezde. Tada kada je sve krenulo bila sam svesna da mi se nesto desava i sama sam otisla da potrazim pomoc prvo u domu zdravlja i naravno rekli su mi da mogu da mi zakazu za mesec dana. Bila sam u fazonu - pa pobogu da sam ne daj Boze neko sa suicidnim mislima oni bi me tek tako pustili... Sva sreca pa sam uspela da preko veze odem kod jedne divne doktorke koja radi sa mladima tako da sam se vec posle dva razgovora osetila bolje i prekinula sam da idem. Ono sto je jako bitno jeste da imate podrsku svoje porodice, decka, muza, prijatelja itd. Najveca podrska u svemu tome mi je decko koji mi je bukvalno kao psihijatar, sve odslusa, da savet i zajedno prodjemo kroz to. Bitno je da imate nekoga da se u tim trenucima olaksate, da ne budete sami i da u tim trenucima budete svesni da to kako se vi osecate da je prolazno, da to niste vi. Setite se trenutka kada ste najsrecniji, najnormalniji i pokusajte da se ubacite u tu situaciju. Cim osetite nesto odmah radite nesto kako biste skrenuli misli. Spremajte kucu, ucite, vezbajte, pricajte sa nekim, idite u prirodu... I zapamtite - niste jedini, ima nas dosta :))
Znaci ima nas dosta ovde na sajtu.... Moj problem je poceo pre oko 5 god. Nema nekog posebnog razloga zasto je to krenulo bas u tom trenutku.. Inace moje promene raspolozenja su posledica smanjene funkcije stitne zlezde. Tada kada je sve krenulo bila sam svesna da mi se nesto desava i sama sam otisla da potrazim pomoc prvo u domu zdravlja i naravno rekli su mi da mogu da mi zakazu za mesec dana. Bila sam u fazonu - pa pobogu da sam ne daj Boze neko sa suicidnim mislima oni bi me tek tako pustili... Sva sreca pa sam uspela da preko veze odem kod jedne divne doktorke koja radi sa mladima tako da sam se vec posle dva razgovora osetila bolje i prekinula sam da idem. Ono sto je jako bitno jeste da imate podrsku svoje porodice, decka, muza, prijatelja itd. Najveca podrska u svemu tome mi je decko koji mi je bukvalno kao psihijatar, sve odslusa, da savet i zajedno prodjemo kroz to. Bitno je da imate nekoga da se u tim trenucima olaksate, da ne budete sami i da u tim trenucima budete svesni da to kako se vi osecate da je prolazno, da to niste vi. Setite se trenutka kada ste najsrecniji, najnormalniji i pokusajte da se ubacite u tu situaciju. Cim osetite nesto odmah radite nesto kako biste skrenuli misli. Spremajte kucu, ucite, vezbajte, pricajte sa nekim, idite u prirodu... I zapamtite - niste jedini, ima nas dosta :))
