Mudrolije ili neko je to baš dobro rekao....

> lokibg: > Ja volim onu izreku Harija Trumana: Ako ne možeš da izdržiš vrućinu-izađi iz kuhinje! ajajo :) nas kum, trenutno u Egiptu, kaze - da sam hteo da zivim u rerni, rodio bih se kao gibanica :) Divne ste, kakve divne priče za početak dana :) večeras jedva čekam da dodam ponešto i pročitam novee

Hvala Sandokanka, divna ženo ... jedva čekamo tvoje pričice. Ja ih čuvam u posebnom folderu i koristim često kad želim klincima da neposredno prikažem životni značaj nečega . Ove priče i mudre izreke često imaju veću težinu , slikovitost, nego da im stalno nešto prigovaramo.. ;) * Ovu sigurno znate, ali nije loše podsetiti se predivnih reči Džona Lenona ( The Beatles) : * Kada sam imao pet godina, majka mi je rekla da je sreća ključ života. Kada sam pošao u školu, pitali su me šta želim da budem kad porastem. Napisao sam “srećan”. Rekli su mi da nisam razumeo zadatak, a ja sam im odgovorio da oni nisu razumeli život. Savršeno!!!! <3 A samo poslušajte reči njegove neprevaziđene poetike u " Imagine". Muzika , poezija, njegov slobodan duh i posvećenost miru i ljubavi je čista planetarna biocenoza životne radosti.

Kad je hladno, bodljikavo prase traži drugu bodljikavu prasad da leže zajedno, da se zbiju, jer im je tako toplije. Da nemaju bodlje, to bi bilo lako. Ali, bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kad se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo. To nije dobro. A nije dobro ni kada im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muče dok ne nađu neko zgodno rastojanje da budu jedno uz drugo, a da se ne bodu. To rastojanje zove se lepo ponašanje. To je lepo ponašanje: da ja ne povredim tebe, da ti ne povrediš mene; da pomognemo jedno drugom da i meni i tebi bude dobro. :")

> Maculi: > Jednog dana muž i žena odlučili su da nikome ne otvaraju vrata. > Ujutru ih je probudilo zvono na vratima. Pogledali su kroz špijunku – roditelji muža su bili ispred. > – Nećemo otvarati vrata – rešili su oni. > Roditelji su otišli. > Poslije nekog vremena opet je zazvonilo zvono na vratima. Pogledaju oni – roditelji žene stoje ispred. Rešili su da opet ne otvaraju vrata, ali se žena rasplakala. Mužu bi žao i oni otvoriše vrata. > Vrijeme je prolazilo.. > Imali su četiri sina i potom su dobili peto dete – kćerku. > Suprug je napravio veliku gozbu u čast rođenja kćerke. Prijatelji su ga pitali: > „Zašto se toliko raduješ? Nisi se toliko radovao kada su se tebi rađali sinovi.“ > On se nasmejao i odgovorio: > “Rođena je ona koja će mi uvek otvoriti vrata.” > <3 za sve kćeri ... Rasplaka me....

I sama sam se rasplakala kad sam prvi put čula ovu priču. :'( I mi smo nečije kćeri... A onda sam još nešto povezala: muž je bio isto tako osetljiv i sažalio se kad je žena zaplakala. Zato, gajite i vaspitavajte svoje male dečake da imaju veliko srce, poštovanje i osećaje pa će , nama, kad ostarimo, bilo da smo rađale sinove ili kćeri ....biti uvek otvorena njihova vrata . <3

Budi kraljica. Imaj smjelosti da budeš različita. Budi pionir. Budi vođa. Budi žena koja će, suočena s nedaćama nastaviti voljeti život i bez straha ići u susret izazovima. Prihvati to! Traži istinu i vladaj svojim kraljevstvom, ma gdje ono bilo – u tvom domu, u tvom uredu, u tvojoj obitelji – srcem punim ljubavi. Budi kraljica. Budi nježna. Neka te vode uvijek nove ideje, uživaj u tome što si žena… Ja ću se moliti za to da ne gubimo vrijeme kao nezanimljive i prosječne… Mi smo kćeri Boga – ovdje smo kako bismo naučile svijet kako se voli… Nije bitno kroz što si prošla, odakle si, tko su ti roditelji – niti je bitan tvoj društveni ili ekonomski položaj. Ništa od toga nije bitno. Bitno je da si odabrala voljeti i da iskazuješ ljubav kroz svoj rad, svoju obitelj, kroz ono što imaš da daš svijetu… Budi kraljica. Ne odriči se svoje moći i svoje slave

***Svaka cast za temu, uzivam citajuci ono sto postavljate. Ovo je moj mali doprinos temi, tekst koji se meni dopao.*** Majka i dečak hodaju plažom… U jednom trenutku dečak upita: “Mama, kako se čuva ljubav“..?! Mama ga pogleda i odgovori: „Uzmi malo peska i stisni šaku..." Dečak stisne šaku i što je više stiskao, to je više peska curelo iz nje… "Ali mama, pesak mi beži..." "Znam, a sada potpuno otvori šaku…" Dečak je posluša, ali u tom času dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.. "Ni ovako ne uspevam zadržati pesak..!!" Na to majka, sa smeškom na licu, reče: “Sada uzmi opet malo peska u ruku i drži dlan kao da imaš neku ptičicu, dovoljno zatvoren da je sačuvaš i dovoljno otvoren da bude slobodna i da ima vazduha da diše". Dečak učini kako mu je rečeno i pesak mu ostade na dlanu, zastićen od vetra i slobodan da ne klizi kroz prste... ...Eto, kako se čuva ljubav...

Bio jednom jedan dečak sa veoma lošom naravi. Dečakov otac je želeo da ga nauči jednom lekcijom, pa mu je dao vrećicu punu eksera i rekao mu da svaki put kada oseti da će početi loše da se ponaša, zakuca po jedan ekser u drvenu ogradu. Prvog dana je zakucao čak 37 eksera. Bio je baš ljut tog dana. Početkom naredne nedelje, počeo je da kontroliše svoju narav, pa se broj zakucanih eksera značajno smanjio. Malo potom, dečak je ustanovio da je lakše kontrolisati narav nego zakucavati eksere u ogradu. Posle nekog vremena, konačno je došao dan kada dečak nije zakucao ni jedan ekser. Tog dana nije bio ljut, a otac je bio mnogo ponosan na dečaka. Predložio mu je da izvlači svakoga dana iz ograde po jedan ekser, kako bi održavao narav u normali. Nekoliko nedelja kasnije svi ekseri iz ograde bili su izvučeni. Otac je svog sina uhvatio za ruku i odveo ga je do ograde. – Ponosan sam na tebe, sine, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikada neće biti ista, rekao je otac. Dečak ga je pažljivo slušao. – Kada izgovoriš neke stvari u besu, one ostavljaju trajne ožiljke, baš kao ekseri koji su bili u ogradi. Bez obzira na to koliko ćeš se puta izviniti, rane će i dalje biti tu, rekao je otac. Pažljivo birajte reči!

A evo i jedne smešne, ali može biti i poučna 😀 Jednog dana upoznala sam jednog divnog gospodina i zaljubila se. Kada je postalo jasno da cemo se uzeti, odlucila sam da prestanem da jedem pasulj. Nekoliko meseci kasnije, na moj rodjendan, pokvario mi se auto dok sam se vracala kuci s posla. S obzirom da sam zivela na selu, pozvala s...am muza i rekla mu da cu kasniti, jer sam morala da odpesacim kuci. Iduci tako, uz put sam naisla na jednu malu krcmu iz koje se sirio miris pasulja i ja jednostavno nisam mogla da odolim. Posto sam imala pred sobom da prepesacim jos milje i milje, predpostavila sam da cu se putem osloboditi svih nuspojava dok ne stignem kuci. Usla sam u krcmu i za cas posla sam "sredila" tri porcije pasulja. Kada sam nastavila da pesacim, potrudila sam se da oslobodim sav gas.Kada sam stigla, moj muz je bio radostan sto me vidi i veselo je rekao: - "Draga, imam iznenadjenje za veceru!" Zatim mi je stavio povez preko ociju i odveo me do stolice za stolom za veceravanje.

Nastavak ( nisam mogla sve odjednom da postavim) Sela sam, i bas kad je hteo da mi skine povez, zazvonio je telefon. Naterao me je da mu obecam da necu dirati povez dok se ne vrati, i otisao da se javi. Pasulj koji sam pojela je jos uvek radio i pritisak je postao nepodnosljiv, tako da sam iskoristila priliku dok se moj muz ne vrati, nagla se na jednu stranu i ''pustila'' jedan. Ne samo da je bio glasan, nego je i smrdeo kao kada kamion s djubrivom, prolazeci pored pilane, pregazi tvora. Uzela sam salvetu s krila i zustro oduvala smrad. Zatim sam se nagla na drugu stranu i odvalila jos tri. Smrad je bio gori od kuvanja kupusa. Naculivsi usi na telefonski razgovor u susednoj sobi, nastavila sam ovako da nizem narednih nekoliko minuta. Zadovoljstvo je bilo neopisivo. Kada je pozdravljanje preko telefona oznacilo kraj moje slobode, ucinila sam jos nekoliko brzih kruznih pokreta salvetom da razduvam sve, vratila salvetu na krilo i uz osecaj zadovoljstva i olaksanja, spustila ruke na krilo. Lice mi je sigurno odavalo najneviniji moguc izraz kada se moj muz vratio i izvinuo sto se tako dugo zadrzao. Pitao me jesam li virila a ja sam ga uverila da nisam. U tom trenutku, skinuo mi je povez i dvanaest gostiju koji su sedeli za stolom u glas je uzviknulo: -"Srecan rodjendan!" Pala sam u nesvest!!!

Moj omiljeni pisac i njegova knjiga kojoj se uvek vraćam, kao životnoj mantri kad tražim samo pregršt dobrote da me osnaži u nekim posebnim trenucima mog trajanja je Antoine de Saint-Exupéry i "Mali princ": „Reči su izvor nesporazuma.“ „Moram izdržati prisustvo nekoliko gusenica, ako želim upoznati leptire.“ „Ono što čini pustinju predivnom, je činjenica da ona negdje u sebi krije izvor.“ „Gomila kamenja prestaje biti gomila kamenja u trenutku kada jedan jedini čovjek pogleda u nju, a u sebi vidi sliku katedrale.“ „Vrijeme koje si izgubio zbog te ruže, upravo je ono čini važnom.“ „Samo kada gledaš srcem, vidiš stvarno. Ono najvažnije se ne može vidjeti okom.“ Ako bih morala da izaberem samo 3 pisca na kojima treba odgajati i decu i prosvetliti odrasle to bi bio svakako pisac "Malog princa", Dušan Radović i Mika Antić. Obavezna lektira života. Sve ostalo je dobrodošla nadogradnja . 💘 ☺️

Aforizmi Duška Radovića nas pokreću da se duboko zamislimo nad našim životima , svako od nas nosi neku zakrpu…reče on nekad davno u radio emisiji "Beograde dobro jutro"- ko je imao sreće da se rodi na vreme da sluša uživo tu legendu kako mudrolijama razmrdava naše moždane vijuge dok se spremamo još sanjivi za školu , posao.. kako nam crta osmeh na licu u trenu kad nas zagolicaju prvi zraci sunca novog dana ... I nisi morao biti rođen u Beogradu , on je širio energiju glavnog grada kroz etar , ubrzavao rad srca i usklađivao disanje s košavam nad Dunavom .. Čarobnjak dobrih reči, jedan jedini čika Duško... * Nema osobe koja bar jednom nije zakukala kako joj je život težak, kako nema volje, želje za življenjem, kako uvek ima nešto što nam u životu fali. “Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića. Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! * "Tucite vašu decu čim primetite da počinju da liče na vas!" :') :') :') Legenda ...

Molim Vas, pročitajte veoma pažljivo i tiho, u sebi .... Pošto su deca izašla iz učionice, učiteljica Nada plakala je skoro sat vremena... a pre toga ... Zvala se gospođa Nada profesor u školi . Prvog dana školske godine u petom razredu svojim učenicima ispričala je jednu laž – poput većine nastavnika rekla je deci da ih sve podjednako voli. Ali to je nemoguće jer je u prvom redu za klupom na svom mestu sedeo dečak, po imenu Marko. Gospođa Nada je posmatrala Marka prethodne godine i primetila da se retko igra sa ostalom decom, odeća mu je neuredna i da se ne kupa redovno. Marko je takođe znao da bude neprijatan. Došlo je do toga da je gospođa Nada zaista uživala da piše velike masne jedinice crvenom hemijskom olovkom na njegovim zadacima. U školi gde je gospođa Nada predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da pre nego što napiše svoje mišljenje o svakom učeniku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Gospođa Nada je ostavila Markov izveštaj za kraj. Kada ga je pročitala doživela je veliko iznenađenje. U prvom razredu, za Marka je pisalo: „Marko je bistro dete i uvek se smeje. Uredan je i lepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga“. U drugom razredu: „Marko je odličan učenik, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlečivo bolesna“. U trećem razredu: „Teško je podneo smrt svoje majke. Trudi se koliko može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne promeni, to će se loše odraziti po njega“.

U četvrtom razredu, „Marko se povukao u sebe i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo prijatelja i ponekad spava na času“. Gospođa Nada je sada shvatila u čemu je problem i postidela se. Još joj je gore bilo kada su joj učenici doneli božićne poklone umotane u ukrasne papire, svi osim Marka koji je svoj poklon doneo nespretno umotan u običnu papirnatu kesicu. Gospođa Nada je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između svih ostalih. Neka deca su počela da se smeju kada je otkrila ogrlicu od plastične imitacije kamenja, gde su neki vidno nedostajali, kao i do pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dečji smijeh tako što je rekla da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je stavila sebi na ruku. Marko je ostao poslednji posle škole da bi joj rekao: “Gospođo Nado, danas ste mirisali kao nekada moja majka”. Pošto su deca otišla, plakala je skoro sat vremena. Od tog dana je prestala da predaje deci. Umesto toga, počela je da ih uči. Gospođa Nada je posebno obratila pažnju na Marka. Kako je radila s njim, tako je živnuo. Što ga je više podsticala, brže je napredovao. Na kraju godine Marko je postao jedan od najboljih učenika u razredu. Pored toga što je slagala da podjednako voli svu decu, Marko je postao njen omiljeni učenik.

Sledeće godine je pronašla Markovu poruku da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Šest godina je prošlo pre nego što je dobila novu poruku od Marka. Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolji čovek u njegovom životu. Posle četiri godine, dobila je još jedno pismo da mu je ponekad bilo teško, ali je završio fakultet sa najboljim ocenama. Uveravao je gospođu Nadu da je ona i dalje najbolja inspiracija koju je imao u svom životu. Pismo je bilo potpisano sa dipl. ing. Ali ovde nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proleća. Marko je rekao da je upoznao jednu devojku i da će se venčati. Objasnio joj je da mu je otac preminuo pre nekoliko godina i pitao je gospođu Nadu da li bi pristala da na venčanju sedne na mesto obično rezervisano za mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Nada pristala. I stavila je onu ogrlicu i onaj parfem. Zagrlili su se i Marko joj je šapnuo: „Hvala gospođo Nado što ste verovali u mene. Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osećam posebnim i da mogu postići nešto u životu“. Gospođa Nada, je sa suzama u očima, šapnula: „Marko, grešiš, ti si taj koji mi je omogućio da postignem nešto u životu. Pre tebe ja nisam znala kako da učim druge“. U ŽIVOTU UVEK TREBA VEROVATI U LJUDE I DATI IM ŠANSU DA POKAŽU KOLIKO VREDE.