Mentalno stanje tokom pandemije

Cao, Zanima me kako se osecate povodom svega ovoga sto nam se desava? (Covid) Imam utisak da mi je sve teze kako vreme prolazi. Svaki dan pomislim kako jedva cekam da se ovaj ceo pakao zavrsi jer necu da mi je ovo normalno i sve vise me stvari frustriraju. Uhvatila sam sebe mnogo puta da gledam film i da se strecnem sto su se glumci zagrlili.. Ne zelim da mi to bude sad profesionalna deformacija i mislim da se nedovoljno govori o nasim mentalnim stanjima povodom svega... Sta vi mislite? Kakva su vasa iskustva i sta su saveti?

Nisam opterećena aktuelnim virusom, retko pratim vesti, ali osećam sve veću nervozu i napetost. Uz to imam u kući jako staru dementnu osobu, pa mislim da to idealna kombinacija za razvoj anksioznosti. Prosto se energija ljudi prenosi, pa i bez slušanja aktuelnih vesti i tuđih žalopojki, ne može u haosu da Vam bude dobro, jer čovek je socijalno biće. Generalno su svi nezadovoljni, bili su većinom i ranije, a sad to ekskalira, ljudi se teško trpe i svima smetaju trivijalnosti, da ne govorim o bitnijim stvarima. Užasno mi je bilo kada za vikend nisam mogla da prošetam i odem u prodavnicu, a onda je krenula i on-line nastava. To sam nekako pregurala, ali se plašim opet svega toga, upravo zbog psihe, jer mi je kilometarsko pešačenje terapija, pri kojoj se oslobadjam svega negativnog u sebi. I oni kojima odgovara boravak u kući, opterećeni su na druge načine- u vezi posla, plate, eventualne bolesti, kuda će sa decom ako moraju na posao, a vrtiće i škole (boravak) zatvore.. Znam za dosta obolelih i za one koji su umrli, medju njima i moja tetka. Uz svu moju želju da zračim pozitivno i okrećem sve na lepšu stranu, nemam baš puno elana. Ono što me teši je- sve prolazi, proći će i ovo. Pregurala sam gore situacije, kao i mnogi drugi- koga ne slomi, ojačaće ga.

Trudim se da se maksimalno izolujem od cele situacije je me užasno nervira stepen vređenja inteligencije ljudi. Ne kažem da korona ne postoji, u porodici smo svi do jednog bili pozitivni i praktično na nogama pregurali, hvala Bogu bez komplikacija. Ono što me lično najviše (i jedino) brine jeste finansijski momenat i šta će biti sa svima nama u tom pogledu. Od čega da plaćam račune, kupujem hranu itd. ako svi ostanemo bez posla a kako državni vrh primorava ljude da ne rade, čemu da se nadamo uopšte?! A ostalim se jednostavno ne bavim niti me interesuje... I da, poznajem lično ljude koji su od korone umrli ali poznajem i ljude koje su umrli od infarkta, moždanog udara i slično tako da u zdravstvenom smislu se ne plašim niti mi je to sad nešto uuu aaa strašno ali eto, nervira me oduzimanje ljudskih sloboda, na to sam zgrožena.

Tek sad videh ovu temu. Svaka cast na istoj. Kao i vecinu, ja sam bila u frci na pocetku iste, a i onda sam izgasila tv... Moj tata ima kancer, to smo saznali malko pre pocetka pandemije...ugl, klasika, nismo se druzili jer smo "rizicna kategorija", onda sam ja popi..la jer u svom tom cuvanju nas samih, izgubimo jedni druge, pa sam bila u fazonu da necu da zivim kao pacov... Od nekog aprila sam urgirala da pocnemo da pravimo nedeljne ruckove. Izvlacimo recepte iz budzaka i nedeljom smo svi negde, da li kod mene/nas, tate, tetke, babe i sl. I moj tata i dalje trlja ruke u ocekivanju sledeceg rucka. P.S. Mi volEmo da jedemo 😋

Kako vreme odmice (od kako sam pisala na ovoj temi) navikla sam se, ali sa druge strane normala mi deluje kao da se desila u proslom zivotu...