Smrt bliske osobe

Mama mi je iznenada preminula 31. decembra.. još uvek sam u šoku, ali tek me sad stiže sve i postajem svesna da je nikad više neću videti. Nekada ne mogu da dišem od prevelike tuge, hvata me panika.. Kako se vi nosite sa gubicima voljenih osoba/roditelja?

Meni je otac preminuo pre 1,5 godinu. Tesko je i dalje i cesto, ali bas cesto zaplacem. Boli. Rana zaraste, ali bol vecno ostaje. Desi mi se i da sanjam oca moga i to su trenuci kada mi je lepo, ali kad se probudim, surova realnost je opet tu i njega vise nema. Nema i nece ni biti. Jedina uteha su lepe uspomene, a znam da je bio ponosan na nas, na svoje akademce, kako nas je zvao. Mene i moju sestru. 😢😢😢

I ja cesto sanjam svoju majku.. pre neko vece sam sanjala da me grli, place i kaze mi: Pustam te iz zagrljaja samo kratko, uskoro dolazim po tebe i vise te nikad necu pustiti.. Cesto je pricala kako moze na miru da umre, jer sam zavrsila fakultet, zaposlila se i udala, a ja sam joj stalno pricala da prestane da lupa gluposti i da je zivot tek pred nama.. imala je samo 48 godina. Svojim organima spasila je 4 mlada zivota, to mi je jedina uteha..

Meni je majka poginula pre 13 godina, u 38. godini, ja sam imala svega 13 godina, a sestra 20. Sada, posle toliko vremena, mogu reci da covek nikada to ne moze da preboli, ali nauci da zivi sa tim. Treba sebi dati vremena, okruziti se porodicom i najblizim prijateljima, mnogo znaci njihova prisutnost. Mi smo oduvek bili prisna porodica, ali od tog nemilog dogadjaja, tata, sestra i ja smo se drzali zajedno i tako je i danas. Mene uhvati nostalgija u nekim trenucima, uhvati me tuga kada je posredi neki vazan momenat u zivotu, a ona nije tu. I bice mnogo takvih momenata..i znam da ce mi uvek biti tesko, jer njenu ulogu niko ne moze da zameni. Od tada, pa do sada sam se uvek trudila da sakrijem emocije i tugu, da budem jaka, da bi mom ocu bilo lakse, jer znam da je njemu mnogo tesko pao njen gubitak, kao i cinjenica da je ostao sam sa 2 devojcice. Sve to sto je zadesilo mene i moju porodicu, ucinilo me snaznijom osobom. Sto se snova tice, retko se desava ali kada se desi, nije mi dobro citav dan....sanjam da je ziva i to mi deluje toliko stvarno i onda se probudim..

Meni je sestra preminula 15.04 ove godine od Covid-19 u 30 god ,mnogo je bolno i strasno , pogotovo što je iza sebe ostavila ćerku 4gidine i mladju koja je pre neki dan napunila 2gidine,Jos uvek ne mozemo da se pomirimo sa time,starija trazi majku, mladja i ne zna..Ni smo se mogli ni oprostiti sa njom ,doneli je u crnom dzaku ,ni smo je ni videli... Neopisiva bol🤦👭

Ja nisam nosila crninu.. nisam osecala tu potrebu, prosto, ja cu tugovati dok sam ziva, ne zelim da ta crnina obelezava nekih godinu dana mog zivota i posle se kao sve vraca u normalu. Plus znam da je njena zelja bila da ne nosim crninu, nije je ni ona nosila za svojim roditeljima. Zao mi je zbog vasih gubitaka.. svaka prica je strasna i tuzna na svoj nacin. Drzite se ❣

Posteno se isplakah od prica svih Vas koje ste ovde pisale :'(

Vreme...vreme je velik majstor...moji roditelji su preminuli rano, ali sam oca upoznala tek kad se razboleo, jer su bili razvedeni od mog osmog meseca... Mama se razbolela i otisla brzo i lagano, kao listic niz vodu... tako brzo da cak nisam stigla ni da pomislim da je dobro da se spasi i da je sebicno da zelim da je tu bolesna, ako vec ne moze da ozdravi... falila mi je i jos uvek fali u svim lepim i u svim teskim trenucima...polako je to mesto ispunila neka velika ljubav,sreca i ponos sto je ona bila moja i sto sam ja bila njena...i znate, moj ujka je govorio - covek umire samo kada ga svi zaborave... ja svojoj deci pricam najlepse price o svojim roditeljima, malo i ukrasim, malo nakitim...:)

i jos nesto, desavalo mi se bukvalno fizicki da osetim prisustvo nekog ko je otisao u svetlost...ne kao nesto lose, kao nesto jako i mocno i srecno... babe su govorile da kada neko ode izmedju dva Božića, da su tada rajska vrata otvorena i da pravo ide u raj <3 a sigurno je tako kada je spasila jos te mlade ljude

@Cana93 <3 <3 <3

Moj ujak je iznenada otišao pre tri godine u 47. godini. Plakala sam do Pljevalja i nazad i često sada. Moj otac ima rak pluća, ne želim da se sada pozdravljam sa njim, ali....svesna sam težine dijagnoze... ne znam...mnogo sam vezana za svoje roditelje. Pokušavam da se utešim time da je sve uredu dok ide po redu.

> sandokanka: > i jos nesto, desavalo mi se bukvalno fizicki da osetim prisustvo nekog ko je otisao u svetlost...ne kao nesto lose, kao nesto jako i mocno i srecno... > babe su govorile da kada neko ode izmedju dva Božića, da su tada rajska vrata otvorena i da pravo ide u raj <3 a sigurno je tako kada je spasila jos te mlade ljude 🙏 Divno i utešno.. i ja verujem u to ❤