Vrsnjacko nasilje

Nisam pročitala sve, Maculi, sutra ću ujutru, moram da spavam ali ono šta sam iz svog života primetila je veoma često podvojena uloga oca i majke ne samo za tu agresivnost, nasilje nego uopšte... Da tata i mama nisu, hajde da nazovem "prijatelji", mada to i jeste osnovni preduslov dobrog roditeljstva i partnerstva. Ako moj muž meni nije najbolji prijatelj, onda ko je meni najbolji prijatelj? Pa onda tata grdi, mama štiti ili mama grdi, tata štiti, i tata i mama nisu jedno i dobijemo zbunjenu decu. Gladnu u suštini. Isto, primetila sam, majke nekako imaju očajničku potrebu da se dokazuju kao super mame nad tatama i okolinom, kao nešto bolje od svojih muževa koji su im istu tu decu i napravili, koju su rodili (zajedno, da zajedno!) i onda podvajaju decu, sebe, potpuno nesvesne koju štetu čine, dapače, misleći da time pomažu deci, da su extra i najbolje, da to tako treba. Ja možda grešim, ali vaspitavamO decu da smo mi neprijatelji, a oni su prijatelji. I da smo svi mi, najveći prijatelji na svetu, dok ne nađu, nadam se svog najboljeg prijatelja. I ako se ne slažem sa mužem, to neću reći ispred dece nego nasamo i on isto tako pa ćemo da diskutujemo u tišini noći i da se dogovorimo kao dvoje racionalnih bića, popustiće on, popustiću ja, jer dogovor kuću gradi. Zadovoljni partneri= zadovoljna deca.