Bila su to dobra vremena

Bilo je ovako, ko se seća-seća Very Happy Ljubav u doba fiksnih telefona "Pošto sam sinoć bila potpuno izgubljena sa dva, u tom trenutku, neupotrebljiva telefona, usred Beograda odsečena od sveta, ko da mi neko obe noge polomio, ruke prebio i jezik odsekao, istraumirala se, istresirala, rešavala da se ubijem samo nisam znala kako, danas ceo dan razmišljam, kako smo, bre, živeli bez mobilnih telefona, družili se, ljubavisali, spašavali iz nepredviđenih, smrtno opasnih situacija kakvom se meni činila sinoć moja. Kako smo živeli. dobro da sam normalna! Elem, izađeš, upoznaš dečka, dečko ti se udvara, isto praistorijski, ništa ono što je danas moderno, odma' seks pa da razmislimo dal' tu može neka veza, nego se taljigalo do tog seksa sve do one granice kad oboje pomislimo da odustanemo. Dečko ti traži broj telefona, fiksnog, normalno, pošto ovi mobilni, pametni, prepametni i što se prazne čim tvitneš par puta nisu postojali. I kaže - zvaću te. Da pitaš kad, sramota, moraš se praviš da ti je svejedno. Ujutru se probudiš, protegneš, pomisliš na situaciju od sinoć i ukapiraš da moraš da budeš u dobrovoljnom pritvoru da bi se javila na telefon kad se on seti da pozove što će biti - pojma nemaš kad, možda odmah, a možda za pet dana pošto i on mora da se pravi da mu nije baš stalo, takva bila pravila udvaranja. Zazvoni telefon.

Jel se sećete vi da su ti fiksni telefoni uvek stajali u hodniku, kad neko razgovara da svi ostali mogu bez problema da čuju o čemu priča, sufliraju, krste se, kolutaju očima, rukama pokazuju - glavu ću da ti otkinem, pa onda očima pitaju - ko je to, pa pantomimom - jel za mene, uglavnom, dok si razgovarao igrao si i pantomimu s ukućanima, totalno dekoncentrisan, pokušavao da rastegneš onaj spiralni gajtan kojim je slušalica fiksirana za fiksni telefon do granice mogućeg. Pa završiš razgovor, a oni te još jednom isleđuju u vezi svega što su već čuli, ko zvao, što zvao, čiji je, nemoj da praviš gluposti, pamet u glavu i dupe uza zid. Nego, zazvoni telefon, ti se skomataš iz kreveta, zavrzeš za ćebiće i posteljinu, odbauljaš ko vojnik na čistini, brzom brzinom da te ne strefi metak, to jest, da stigneš pre svih i taman iz onog ležećeg položaja da uhvatiš slušalicu, kad neka ruka odozgo bila brža. Naravno, nije za tebe, ko još od udvarača zove ranom zorom. I tako ceo dan. Zvoni telefon, ti se utrkuješ sa ukućanima, oni odma' skontaju da si sinoć imala udvarača. Ako li trkneš iz kuće na dva minuta, stoposto si sigurna da je baš tad zvao, pitaš kad se vratiš, onako ko da te boli uvo - je l' me tražio neko? - i tako par dana dok se udvarač ne seti da mu je dovoljno bilo svejedno.

Pozove, il u vreme ručka, da se zadaviš kad se javiš, ili dok su te driblali kako ništa ne radiš, pa si se verala po prozorima i javila ko da te za gušu stežu, sva zadihana ili dok se tuširaš, uglavnom u neko nevreme. Najčešće dok otac spava, pa sinhrono slušaš udvarača kako predlaže viđenje i oca koji arlauče - ko sad zove, majkemuganabijem! Jel to tebe zove neki majmun, majkemuganabijemnevaspitane! Kaži tom majmunu da je vreme odmora! Mislim, u ono komunističko vreme u kome je fiksni telefon zvonio dva puta dnevno tačno se znalo da ni pod razno ne sme da zazvoni od 14 do 17! Odmaramo! Nekako se dogovorimo na kom ćošku da se nađemo, što je bilo živo mučenje pošto ja sa ove strane zevam u bunovnog i ubijački nastrojenog oca i odgovaram samo s da i ne. Otac saopšti da će mu jebatinanunaninuikompletnufamiliju čim sledeći put pozove u vreme odmora, čime te istraumira za sva sledeća zvanja.

I nađemo se, na nekom ćošku a da niko nikoga nije pet minuta pred sastanak zvao da pita - gde si, jesi li blizu, je l' stižeš i sve one gluposti koje danas pitamo zato što smo u mogućnosti. Nije bilo SMS-a čim te isprati do zgrade, ni pred spavanje, ni ujutru; pa smo ljubavisali, sastajali se, rastajali, svađali i nismo se traumirali da ćemo da završimo na Fejsbuku, niti smo morali da menjamo statuse iz sam sam u - u vezi sam - pa u - komplikovano da vam objašnjavam, ono u vezi sam, ali sam otvoren za nove mogućnosti. Tako je bilo i s poslom, dok si u kancelariji - u kancelariji si. Kad izađeš, mogu da se slikaju do sutra, pa smo nekako privređivali. Kad otputuješ, otac, majka, uža i šira familija imali su da gledaju u pasulj kad ćeš da se javiš, ja danas ćerku zivkam na pola sata - jesi li dobro, je l' te diro neko, ka'ćeš kući, s kim ćeš kući, kad je nedostupna doživljavam mini nervrni slom i šaljem milion poruka koje ne može da dobije, ali joj uredno poručujem da je idiot, neodgovorna, bezobrazna i najgora na svetu, da pročita kad postane dostupna. I ona meni, srce moje, čim postane dostupna uredno odgovori da nisam normalna. S naglaskom na Ženo! Bilo je divno to praistorijsko vreme! Ne ponovilo se! Jer danas imamo svi bar po dva telefona, neprekidno smo zbog nečega na vezi, da se ne pozaboravljamo slučajno, neprekidno jedni druge nerviramo sa - 'de si, kad ćeš, kupi, je l' stižeš, što si nedostupan; jes' da me nervira sve to ponekad, al' da ih nema ja bih sinoć jurila nekog čika milicajca i plakala da me vodi kući, koliko sam bila izbezumljena..." uzeto sa foruma ideje

ooo kako lepooooooo :) stvarno je to bilo lepo i drugaicje vreme, cenile su se prave vrednosti, a sad sve nesto na brzinu i hoces- neces- ne moras, ima ko hoce :) nema niko vise vremena i volje za udvaranjem :( tuzno , ali istinito ...

Istina..svi smo zaboravili sta su prave vrednosti i zaludujemo se da zivimo kao brzo i nemamo vremena nizasta [:tuzan]

divna divna vremena. jos smo imali i dvojnike na telefonskoj liniji. ako neki od mladih danas ne znaju sta je to, to znaci da moj treci komsija koji je moj dvojnik ne moze da ima signal i da prica dok ja pricam. a mene momak koji je isao u prvu smenu zvao cim ja dodjem kuci iz druge smene iz skole, i pricali sat do sat i po. i onda dvojnik dodje da vristi kako ne moze nikoga da zove kakav je to nacin, iz dana u dan. onda sestra hoce na dial up internet pa skida jednu pesmu vise od 20 minuta a ja cupkam jer boze moj on ce bas tad zvati a nece me dobiti :(

Tuzno je sto ne mogu da osete te cari danasnja deca [:lepota]

a ono svi u komsiluku igramo se do noci, mama samo izadje i vikne nas po imenu i mi se polomismo da doletimo kuci. a ne sad mobilni, prinudjeni su roditelji da voze i dolaze po decu cak i do skole ispred nosa da ih neka budala ne dovati....

Bas tako [:lepota] [:lepota] [:lepota]

Divno si me nasmejala i vratil u to vreme.Moj muz tada moj decko kad nazove mi razglabamo po pola sata sat ,ali samo jednom dnevno ,a moji u kuci size znaju da nema sanse da zovu u to vreme ili da njih neko zove.Tek drugrice kad izlazimo i to od 19 do 24( mora do ponoci ko pepeljugo da sam kuci)svaki par minuta neka zove da se dogovorimo,kao sta ces obuci ,zaboravila sam ti ovo ispricati ,...bilo super.Mada i ovi mladi kao moja cerka ce za 20 godina gledati tako sa setom na ovo njihovo vreme.

Moji nikako da shvate kako je bilo,jer im je to jednostavno neshvatljivo [:plakati]