Napadi panike...

Ne nisu bili jaki,nego kao što je jedna članica rekla gore bilo je sramota pričati o tome i baviti se time. Verujem Irena da ti je panika bila gora od same situacije u kući.Jeste gora,zato što dolazi iznenada,nema naznake,desi se bilo kada i bilo gde. A da generacije su mekše ipsihički nestabilnije,prvo jer roditelji žele da budu drugačiji od svojih,pa ih na taj način štite,čineći magareću uslugu.S njima zajedno i gomile zaštitnika svega i svačega. S druge strane deca se sve manje igraju na ulici,a sve više hejtuju,zaboga milog hejtuju jedni druge na mrežama.Roditelj paniči za svaku ogrebotinu i histeriju mališana,nemoj da ga biješ,nemoj da vičeš,nemoj,nemoj.....kad krene škola,roditelji ne uče dete nego bdiju nad njim.Ima još razloga,ovo su samo neki.

Kada mi je drugarica to kazala,da joj je terapeut rekao,mislila sam da je nebuloza...Da je eto nemoguce da deca mogu da imaju napade panike.....Prepoznavala sam kod svog,a to je nesto sto sam u razgovoru sa drugim mama otkrila da je ucestalo,su neki strahovi....Sa otprilike 9 god.,pitanja pred spavanje poluplacnim tonom,da li ce da bude rata,da li ce da padne atomska bomba,da se provere vrata da li su zakljucana da ne udju lopovi,itd...Posto ih je bilo vise,mislim klinaca u okruzenju sa istim pitanjima i strahovima,ja sam to okarakterisala kao fazu i razgovarala o tome...Mada mi je bilo cudno...Sada toga nema... Mislim da bi svima nama itekako dobrodosao odlazak kod terapeuta jednom nedeljno...Nazalost to mu dodje kao luksuz...A i naci dobrog terapeuta je cini mi se itekako tesko...

U najvecem broju slucajeva kod anksioznih kao i panicnih “napada” potrebna je kombinacija farmako i psihoterapije. Od lekova ne treba bezati, niti ih je sramota piti. Nekada i iskljucivo rad sa psihologom/ psihijatrom daje fenomenalne rezultate ali najcesce ( ukoliko je farmakoterapija iskljucena) takav rad moze trajati i godinama/ decenijama a da se pacijent uopste ne dovede do stanja u kome se “napadi” vise ne desavaju.

Jelena sve si u pravu.Ti strahovi su proizvod slušanja vesti i svega iz okruženja.Kako živimo 25g?Oće li ikad prestati? U pravu si i za luksuz terapeuta,ali,iskreno bilo je dana kad nisam imala za hranu,pa sam kuvala pasulj,kupus naizmenično,pod izgovorom da jedemo jedno jelo koje voli ona,jedno koje voli baba,jedno koje volim ja,hahahahaha i danas me zeza zbog toga. Jeste luksuz,jeste teško naći dobrog terapeuta,ali je veći luksuz ostaviti dete tako,sa strahovima i panikom,a kupiti mu novtelefon,računar,krpice,patike...i šta ja znam šta sve.Neko nema ni za to.

> ladalu: > U najvecem broju slucajeva kod anksioznih kao i panicnih “napada” potrebna je kombinacija farmako i psihoterapije. Od lekova ne treba bezati, niti ih je sramota piti. Nekada i iskljucivo rad sa psihologom/ psihijatrom daje fenomenalne rezultate ali najcesce ( ukoliko je farmakoterapija iskljucena) takav rad moze trajati i godinama/ decenijama a da se pacijent uopste ne dovede do stanja u kome se “napadi” vise ne desavaju. Da, može trajati decenijama.Niko ne zna kako će ko reagovati na terapiju,kao ni težina stanja.Težinu stanja je verovatno još teže prepoznati jer to zavisi od otvorenosti pacijenta.Apropo odbijanje farmako terapije nije rešenje,ali trezvena odluka,opet zavisi od roditelja,ako govorimo o maloletnicima.Mislim da je vrlo komplikovana priča,nije jednostavno hoću-neću.Moraju postojati činjenice na osnovu kojih ste spremni da preuzmete odgovornost za psihičko stanje svog deteta.

Daa ,:) Cini mi se da ce pre da kupe novi telefon ili tablet ,nego sto ce da se pozabave detetom.Genaralno mislim da su te terapije skupe i da bi trebalo sve to da bude mnogoo povoljnije posebno kada su deca u pitanju...Ja sam pronasla po preporuci neku navodno dobru,htela sam konsultaciju za razne stvari..4000 din..Bas sam se pitala,sta se desava kada neko ima problem pa mora da ide jednom nedeljno ili vise puta..Nije bas nekako fer..

Život sam po sebi nije fer,a da cena je oko 4000

> plava16: > > ladalu: > > U najvecem broju slucajeva kod anksioznih kao i panicnih “napada” potrebna je kombinacija farmako i psihoterapije. Od lekova ne treba bezati, niti ih je sramota piti. Nekada i iskljucivo rad sa psihologom/ psihijatrom daje fenomenalne rezultate ali najcesce ( ukoliko je farmakoterapija iskljucena) takav rad moze trajati i godinama/ decenijama a da se pacijent uopste ne dovede do stanja u kome se “napadi” vise ne desavaju. > Da, može trajati decenijama.Niko ne zna kako će ko reagovati na terapiju,kao ni težina stanja.Težinu stanja je verovatno još teže prepoznati jer to zavisi od otvorenosti pacijenta.Apropo odbijanje farmako terapije nije rešenje,ali trezvena odluka,opet zavisi od roditelja,ako govorimo o maloletnicima.Mislim da je vrlo komplikovana priča,nije jednostavno hoću-neću.Moraju postojati činjenice na osnovu kojih ste spremni da preuzmete odgovornost za psihičko stanje svog deteta. Potpuno se slazem, to su ozbiljne odluke koje ( u slucaju maloletnika) donosi roditelj u saradnji sa zdravstvenim radnikom. Psihijatri vise vole da odmah ukljuce i lekove, psiholozi su suprotnog stava, ali treba pazljivo izabrati najbolje resenje u specificnim situacijama. U svakom slucaju i psihicko podjednako kao i fizicko zdravlje nase dece bi trebalo da nam je prioritet!

Ima jedna odlicna psiholoskinja koja radi terapiju i preko skypa za one koji u svim gradu ne mogu da nadju odgovarajuceg terapeuta. I cena joj je dosta ispod ove koju ste naveli.

Drugarica mi se borila od tinejdž dana isto sa napadima panike. Ni lekovi, ni terapije, ni kipta joj nije pomoglo, koliko joj je pomogla joga. Posle godinu dana vežbanja, strahovi su ne stajali. Mene je uvek nervirala ta njena anksioznost i ti strahovi, mislila sam da drami i privlači pažnju, a posle sam saznala da se mnogi ljudi bore sa tim problemima, čak i moja mama, a krila je godinama to od mene. Hvala Bogu, nemam takvih problema, ali da, primetila sam da osobe koje su pomalo nesigurne u sebe i svoje kvalitete, lako mogu da skliznu..

@Plava16, bas je lepo i hrabro i veoma korisno to sto ste ovo opisali, kao i mnoge druge koje ste kazale. Cak sam za Shyshymigin post prvo mislila - "auuu, brate mili, sto tako ostro, sirovo i surovo..." ... ali nekad je to i najbolji nacin. Hvala :)

> sandokanka: > @Plava16, bas je lepo i hrabro i veoma korisno to sto ste ovo opisali, kao i mnoge druge koje ste kazale. > Cak sam za Shyshymigin post prvo mislila - "auuu, brate mili, sto tako ostro, sirovo i surovo..." ... ali nekad je to i najbolji nacin. > Hvala :) Nema na čemu,ako nekom moja iskustva pomognu,ja sam srećna.Ja sam o tome počela da pričam bezmalo pre 30g,pre nego što sam sama imala iskustva.Na žalos mnogi ljudi iz mog okruženja reagovali su baš tako kao što je debela navela: DRAMA Međutim samo oni koji prolaze kroz to znaju kako im je i ONDA IMJE JOŠ GORE,JER NE NALAZE PODRŠKU u onima kojima su se poverili. Zato budite nežni prema onimakoji imaju problem,ne izmišljaju i ne drame,samo im je teško da se izbore,ne umeju,ne znaju šta im je,ne vide izlaz.

Kod nas se jos uvek nekako sve to ne tolerise..Malo smo otvoreniji ali nedovoljno..Kada bi ljudi koji imaju problem mogli o tome otvoreno da govore i da ne budu osudjeni bilo bi mnogo lakse....

Izvinjavam se, ako ste osetili neku losu vibraciju iz mog posta, ja prosto govorim iz iskustva. Celo svoje odrastanje sam bila ususkana kao loj u bubregu, a onda kad sam rodila jedno pa drugo dete u kratkom roku, upala i ispala iz depresije, razdvojila se od supruga, a jos smo u braku, te on otisao iz drzave (ja smatram da se ne bi razveo i da bi pobegao od odgovornosti), i na kraju ( znam da nije kraj, al volela bih da jeste) dozivim i to da celo proslo leto moje trogodisnje dete i ja prodjemo kroz hemoterapiju zbog ogromnog zlocudnog tumora. Ne da sam bila anksiozna, sa raznim psihozama, nego nisam mogla da komuniciram s ljudima. Nisam imala napade panike, al mogu da provalim sta je to otprilike. Prosto, nije bilo potrebe da u tom trenutku bacam pare za provatne lekare, otisla sam u dz kod psihijatra, rekla tako je i tako, i dok je trajala terapija detetu a i malo posle pila sam dva sa trouglicima. Skinula dr terapiju regularno, i vise nemam obavezu da se pojavljujem, osim sa tegobama. Tako da nije to tako stravicno kao sto ja predstavljam ili zvuci, ima tu svacega ali ipak, i za mlado dete, ja sam za barem kvalitetne edukativne razgovore sa psih iz dz, koji nista ne kostaju, osim vremena.

Kao roditelj mozete da pitate psih, da ipak preskocite lekove, a bavite se razgovorima. Edukativnim (i to se upise kao terapija). I ne kosta. Dva puta sam isla i kod privatnog, cak i vise puta, samo su me odrali za novac. Hocu da kazem, bensedin ili bromazepam, nisu nista, u odnosu na to sta moze tog petnaestogodisnjaka da strefi sa narastajucim psihickim problemima kroz jos 15 godina. Ja nisam verski fanatik, al verujem u Boga, taman, onako, po svojoj zelji. Desavalo mi se da se molim u suzama, i da samo ulazim u dublji mrak, a npr, molitva mi je spas za svaku uznemirenost bila. Oduvek. Od kako sam se udala, kad se uznemirim pa se molim, i kad otvorim oci vidim mrak. Crno sve. Zato, izvinite, al i diklofen se zadrzava dugo u organizmu, pa izadje posle nekog vremena. Treba nam zdrav mozak i zivci, a ne psihicki nestabilna omladina.