Ja sam recimo imala susreta sa demonima. Kao u horor filmu.
Dešavalo mi se više puta... ali nikada neću zaboraviti onaj jedan, najgori, kada sam osetila koliko je zlo u pitanju... to je zlo koje se ne može doživeti, osetiti na ovom svetu.
Potpuno budna i paralisana ležim (apsolutno mi je nemoguće bilo pomeriti trepavicu kamoli nešto drugo), i čujem visoke štikle kako izlaze iz komšijinog dvorišta (komšija deda, ko će njemu u štiklama izlaziti u 4 ujutru iz kuće???), i lepo čujem kako izlaze na ulicu i zvuk se približava ka mojoj kući i prozoru pored koga ležim... tap, tap, tap... sve jače i jače... u momentu kad je to "nešto" bilo pored prozora, hladnoća je bila toliko jaka, evo kunem vam se u rođenog brata, kao kad bi te neko strpao u zamrzivač, ni manje ni više... toliko hladno, da sam ja počela da cvokoćem i da se tresem od hladnoće (a i dalje ne mogu ni jedan deo tela da pomerim)... Zlo, toliko jako da osećam: sve najgore, sve najcrnje, toliko jako i crno da ljudsko biće tako nešto ne može da poželi, prenese... ne umem da objasnim. To je bio demon.
Pošto nisam mogla da se pomerim, ma ni da mislim, samo sam zamišljala kako se krstim... i zamišljala, zamišljala, i na kraju je otišlo... mene je nakon toga koža bolela od naježenja.
Nisam mogla doći sebi nekih 5 minuta, i konačno kad sam prikupila snage pozvala sam dečka, on dođe, upali svetlo i kad me video onako zabezeknut, samo je pitao: "šta ti se, pobogu, desilo??"
Ja sam bila sva mokra od znoja, bleda i žuta kao voskarska sveća, kao leš.
Ja sam recimo imala susreta sa demonima. Kao u horor filmu.
Dešavalo mi se više puta... ali nikada neću zaboraviti onaj jedan, najgori, kada sam osetila koliko je zlo u pitanju... to je zlo koje se ne može doživeti, osetiti na ovom svetu.
Potpuno budna i paralisana ležim (apsolutno mi je nemoguće bilo pomeriti trepavicu kamoli nešto drugo), i čujem visoke štikle kako izlaze iz komšijinog dvorišta (komšija deda, ko će njemu u štiklama izlaziti u 4 ujutru iz kuće???), i lepo čujem kako izlaze na ulicu i zvuk se približava ka mojoj kući i prozoru pored koga ležim... tap, tap, tap... sve jače i jače... u momentu kad je to "nešto" bilo pored prozora, hladnoća je bila toliko jaka, evo kunem vam se u rođenog brata, kao kad bi te neko strpao u zamrzivač, ni manje ni više... toliko hladno, da sam ja počela da cvokoćem i da se tresem od hladnoće (a i dalje ne mogu ni jedan deo tela da pomerim)... Zlo, toliko jako da osećam: sve najgore, sve najcrnje, toliko jako i crno da ljudsko biće tako nešto ne može da poželi, prenese... ne umem da objasnim. To je bio demon.
Pošto nisam mogla da se pomerim, ma ni da mislim, samo sam zamišljala kako se krstim... i zamišljala, zamišljala, i na kraju je otišlo... mene je nakon toga koža bolela od naježenja.
Nisam mogla doći sebi nekih 5 minuta, i konačno kad sam prikupila snage pozvala sam dečka, on dođe, upali svetlo i kad me video onako zabezeknut, samo je pitao: "šta ti se, pobogu, desilo??"
Ja sam bila sva mokra od znoja, bleda i žuta kao voskarska sveća, kao leš.
